Volim pričati o svom porodu, jer je bio jedno prelijepo iskustvo, sve je super prošlo i prvo što sam rekla nakon poroda: “A kad ćemo drugo?”. Zato želim da što više budućih mama vidi da nije nemoguće roditi, a da poslije ne pričaš kako je bilo grozno i kako više nikad nećete roditi itd.

Moja trudnoća je bila idealna, iako nisam bila pošteđena uobičajnih trudničkih tegoba, smatrala sam da je to mali ulog za jack pot koji ću dobiti na kraju! Kako mi se približavao porod, ostala sam jednako pozitivna, iako je naravno bilo dana kada sam mozgala kako će sve to proći. “Pripremala” sam se sa svim mogućim informacijama za taj dan, ali na kraju kada ti se sve to krene dešavati opet si zbunjen.

Da sam shvatila jako ozbiljno svoj porod rekla bih vam da sam rađala tri dana, ali ipak ću vam reći da, teoretski, to je trajalo toliko, ali to se nije ni osjetilo. Te menstruacijske trudove, vjerujem da svaka žena može prohodati, a možda i pretrčati. Ono ozbiljnije počelo je 5.7.2006 oko 19.00h, i dalje je to sve bilo laganini, jedino što su bili učestaliji, zaredalo bi ih se par, pa onda pauza…

Ono što je super kod trudova je to što kratko traju, i koliko god da boli brzo prođe. Meni je bio problem, što su me trudovi već dosta “stiskali”, a CTG ništa ne pokazuje i sestre mi govore da to nije ni početak. Kako sam ja po prirodi veseljak očigledno me nisu dovoljno ozbiljno shvatili kad sam govorila da trebam roditi. Trud je tupa bol u donjem dijelu leđa i osim što sam imala potrebu ubrzano disati i malo stisnuti zube, ništa drugo se nije dešavalo. Panika me ulovila kad je to trajalo već tri sata, a i dalje su mi govorili da to nije ništa.

Mali Erik u rodilištu.

Tada sam pomislila kakva sam ja to kilavica da sam se već umorila i kako ću ja roditi?! Par puta sam zamolila sestru da me odvede u rađaonu da me pregledaju, ali mi je uspjelo tek u pola tri. Kad sam došla gore ugodno sam se iznenadila, svi su bili jako ljubazni (“Sveti Duh”) i tako smirujući da sam odmah bila bolje. Pregledali su me, a ja 9 cm otvorena!!! Bilo je samo vremena da mi dođe muž i već smo išli u boks. Sam izgon bebe je trajao nešto duže (oko 1h) s obzirom da se moj Erik držao za pupkovinu, pa su mi se na kraju naslonili na trbuh i babica i doktorica, ja stisnula i mali izletio (točno u pola 5)! Te sekunde kao da se ništa nije događalo, ništa te ne boli, samo si u sedmom nebu radi svoje najveće sreće na svijetu!

Žene - mislite pozitivno, nemojte da vas hvata panika, naučite disati i porod će proći super!!!